Dobrodošli u poslednju lekciju o dijalozima iz ove perspektive. Od novembra krećemo sa likovima, koji su posebna tema.

Kako da naglasite nešto zaista važno u dijalogu svoje priče ili romana?

Svi znaju da su VELIKA SLOVA znak za vikanje, kako na internetu, tako su postala i u pisanju. I ovo je potpuno ok, sve dok ne preterate. Koristite velika slova, koristite uzvičnike, ali uvek imajte u vidu da ih ne bude previše. Ako naglasite sve, to je isto kao da niste naglasili ništa, zar ne?

Meni je posebno zanimljiv, recimo, lik Smrt kod Teri Pračeta, čije reči su uvek napisane drugačijim fontom, te uvek znate da se to on pojavio. I u romanima drugih pisaca možete to da vidite. Recimo kod Pirsa Brauna Opsidijani govore u boldu (podebljano). Probajte takve trikove.

Sledeće na šta ...

Šta ako lik iz vaše priče prepričava šta mu je neko drugi rekao ili citira film i sl.? Kako to obeležiti?

Ima više načina: prvi je da umesto navodnika koristite apostrof.

Maša je ispričala: „I tako, kaže on meni ’pazi šta radiš’!“

Ali ja lično ne volim ovaj način. Mislim da je apostrof – apostrof i ne treba ga koristiti kao navodnik.

Drugi način je italik (iskošena slova)

Maša je ispričala: „I tako, kaže on meni pazi šta radiš!“

Opet, moje mišljenje – nije ni ovo najbolje rešenje. Mislim da se italik koristi u druge svrhe. Recimo, kada naglašavamo nešto zaista važno:

„Volim pse, ali koliko ih on voli, to je preterano!“

Italik se koristi i kada ubacimo stranu reč (ili više njih):

„Šta da ti kažem? I rest my case!“

Dakle, da se vrati...

Dobrodošli u lekciju broj šest o dijalozima. Pričaćemo o prekidanju i tišini.

U stvarnosti ljudi prekidaju jedni druge u razgovoru skoro stalno, tako da to mogu da rade i vaši likovi. Možete da stavite tri tačke tamo gde je govor prekinut u sred rečenice:

„Hajde, vreme je za spa…“

„Ali, mama, hoću da gledam crtani!“

Vaši čitaoci će znati da je dete prekinulo mamu, da ne bi išlo da spava. Možete i drugačije:

„Hajde, vreme je za spa…“

Ali to dete je uopšte nije slušalo!

Prebacite na nov pasus kad prekidate nečiji govor. Tako će čitaocu biti jasno da više ne govori lik nego narator. Ali ako će lik nastaviti da govori, možete i da ostanete u istom redu.

„Hajde, vreme je za …“ dečak je pokušao da se pobuni, ali mama je bila neumoljiva: „…...

Pitanje glasi – da li da počnete poglavlje dijalogom?

Ovo je stvar ličnog doživljaja. Možete, samo pazite da dodate navodnike, da čitalac zna da lik govori.

Neki pisci ne vole da počnu dijalogom, radije će prvo napisati nekoliko rečenica da uvedu čitaoca u scenu, smatrajući da će ih bez toga zbuniti. Moje mišljenje je da neće, volim da verujem da moji čitaoci mogu to da podnesu 🙂

Sledeća tema je direktno obraćanje!

Često vidim da pisci pokazuju ko od likova govori tako što se oni (likovi) direktno obraćaju jedno drugom, po imenu, nadimku ili ’tituli’. Sa ovim načinom treba biti veoma pažljiv.

Većina predavača kreativnog pisanja je protiv direktnog obraćanja, jer, kažu, to ne radimo u realnim razgovorima u životu...

Ponekad vam treba nešto čime ćete pokazati ko od likova govori. Nemojte dozvoliti da čitalac mora da se vraća unazad i da broji redove da bi video ko je šta izgovorio.

1. Napišite ’reče’. Ovo je najjednostavniji način. To ’reče’ se uklopi u tekst i postane nevidljivo, ukoliko ne preterate. Možete da koristite i ’odgovori’ ili ’upita’, ali ponekad su te reči suvišne i preterano objašnjavaju.

„Idemo li?“ – upita on.

„Naravno.“ – odgovori ona. „Evo krećem!“

Nije li zbog upitnika u prvoj rečenici očigledno da je on pitao, a samim tim i ona je odgovorila?

2. Probajte da umesto ’upita i odgovori’ ubacite neku radnju.

„Idemo li?“ – ustade on.

„Naravno.“ – ona uze svoju torbicu. „Evo krećem!“

Ovo je već stvorilo sliku njihovog odl...

Šta je jedna od najvažnijih stvari kad pomislite na dijalog u romanu? Ako mislite da bi trebalo da zvuči kao ’u stvarnosti’, grešite!

Ozbiljno.

Sledeći put kad budete u autobusu ili u čekaonici, probajte da prisluškujete ljude. Šta ćete čuti?

• Kako prekidaju jedno drugo sve vreme
• Kako govore ’mmmm’, ’aa’, ’ee’, ’onda’…
• Kako ne završe početu rečenicu, nego prelaze na drugu
• Kako prelaze s teme na temu
• I tako dalje…

I to je u redu kad razgovarate ’u stvarnosti’. To ni ne primetite. Ali to je katastrofalna greška u romanu. To jednostavno ne ide. Dijalog koji pišete treba da deluje kao da je stvaran, ali isto tako treba da je bolji nego stvaran.

Uloga pisca jeste da pronađe ono suštinsko u razgovoru dve (ili više) osobe i da to prezentuje čitaocima...

U sledećih nekoliko postova pisaću vam o dijalozima. Kao što već znate, pišem uglavnom dramske tekstove, što znači da su dijalozi moja uža specijalnost. Oni su kostur na kom počiva dramski tekst.

Danas ću se baviti samo „tehničkim“ delom pisanja dijaloga, a kasnije ću se pozabaviti i drugim aspektima.

U dramskom delu dijalog čini većinu teksta. Pravilo je da se prvo piše ime lika koji izgovara dati tekst. Ono treba da bude posebno naglašeno – VELIKIM SLOVIMA, podvučeno ili drugačijim fontom. U zagradi i obično italik (kosim slovima) se pišu didaskalije. To su uputstva glumcima, njima ćemo se detaljnije pozabaviti drugi put. Dakle, posle imena lika koji govori tekst ide dvotačka i zatim tekst koji izgovara. Nije teško ni komplikovano.

U proznim tekstovima druge ...