Šta je jedna od najvažnijih stvari kad pomislite na dijalog u romanu? Ako mislite da bi trebalo da zvuči kao ’u stvarnosti’, grešite!

Ozbiljno.

Sledeći put kad budete u autobusu ili u čekaonici, probajte da prisluškujete ljude. Šta ćete čuti?

• Kako prekidaju jedno drugo sve vreme
• Kako govore ’mmmm’, ’aa’, ’ee’, ’onda’…
• Kako ne završe početu rečenicu, nego prelaze na drugu
• Kako prelaze s teme na temu
• I tako dalje…

I to je u redu kad razgovarate ’u stvarnosti’. To ni ne primetite. Ali to je katastrofalna greška u romanu. To jednostavno ne ide. Dijalog koji pišete treba da deluje kao da je stvaran, ali isto tako treba da je bolji nego stvaran.

Uloga pisca jeste da pronađe ono suštinsko u razgovoru dve (ili više) osobe i da to prezentuje čitaocima. Već sam rekla kada sam pisala o tome kako napisati knjigu – možete vi i da ispunite stranice ćaskanjem kao što je:

- Ćao!

- Ćao!

- E, kako si?

- Dobro, a ti? Šta ima novo?

- Nema ništa. A kod tebe?

Ali, budimo iskreni, to niko neće čitati.

Dakle, izbegavajte ćaskanje. Znamo da u realnosti uglavnom tako započinjemo razgovore, ali u romanu, to je dosadno i nepotrebno.

Kako onda postići da dijalog zvuči realno?

Recimo – kratkim, ali potpunim i gramatički ispravnim rečenicama.

„Da li želiš da danas skuvam supu za ručak?“ upitao je.

To baš zvuči nekako zvanično, ko bi tako pitao u stvarnosti?

„Hoćeš supu za ručak?“

Zvuči realnije, zar ne?

Ako (u retkim slučajevima), želite da dočarate nedostatak obrazovanja ili poreklo vašeg lika, možete namerno pišete iskrivljeno, kolokvijalno i gramatički netačno. Ali pazite, ovo može biti mač sa dve oštrice. Nekome ko čita vaš roman dijalekt može da zvuči zanimljivo, dok se drugima neće svideti. Isto važi i za govorne mane, fraze koje se ponavljaju i slično. Probajte, ali pazite da ne preterate.

 

Toliko za danas, hvala što me čitate!