Pitanje glasi – da li da počnete poglavlje dijalogom?

Ovo je stvar ličnog doživljaja. Možete, samo pazite da dodate navodnike, da čitalac zna da lik govori.

Neki pisci ne vole da počnu dijalogom, radije će prvo napisati nekoliko rečenica da uvedu čitaoca u scenu, smatrajući da će ih bez toga zbuniti. Moje mišljenje je da neće, volim da verujem da moji čitaoci mogu to da podnesu 🙂

 

Sledeća tema je direktno obraćanje!

Često vidim da pisci pokazuju ko od likova govori tako što se oni (likovi) direktno obraćaju jedno drugom, po imenu, nadimku ili ’tituli’. Sa ovim načinom treba biti veoma pažljiv.

Većina predavača kreativnog pisanja je protiv direktnog obraćanja, jer, kažu, to ne radimo u realnim razgovorima u životu. U poslednjih par godina sam počela da obraćam pažnju na ovo, u realnom životu, i znate šta? Otkrila sam da postoje ljudi koji to stalno rade. U svakom razgovoru, nekoliko puta pomenu vaše ime. Postoje i oni koji to uopšte ne rade. To zavisi od osobe do osobe.

Dakle, moj vam je savet – koristite direktno obraćanje, ali nemojte preterati. Možda biste mogli baš tako – da imate likove koji to rade i likove koji to ne rade. Možda je vaš lik dečak koji stalno doziva mamu – mama, mama, mama… Ili devojka koja se zaljubila i voli zvuk imena svog momka kad ga izgovara. Ponekad se obraćanje koristi da se naglasi emocija i to je sasvim u redu.

Ali, ako koristite obraćanje samo zato da pokažete ko trenutno govori – nemojte!

 

Zaista ne postoji strogo pravilo o korišćenju imena ili nadimka u dijalogu, možete samo da probate sledeće: Analizirajte dijalog da vidite koliko ima direktnog obraćanja, zamislite da li bi to vaš lik govorio i u realnost, ako ne bi – brišite.

 

To je sve za danas, sledećeg ponedljka sledi post na temu pauze i prekidanja u…

 

Izvinite, morala sam 😀