Dobrodošli u poslednju lekciju o dijalozima iz ove perspektive. Od novembra krećemo sa likovima, koji su posebna tema.

Kako da naglasite nešto zaista važno u dijalogu svoje priče ili romana?

Svi znaju da su VELIKA SLOVA znak za vikanje, kako na internetu, tako su postala i u pisanju. I ovo je potpuno ok, sve dok ne preterate. Koristite velika slova, koristite uzvičnike, ali uvek imajte u vidu da ih ne bude previše. Ako naglasite sve, to je isto kao da niste naglasili ništa, zar ne?

 

Meni je posebno zanimljiv, recimo, lik Smrt kod Teri Pračeta, čije reči su uvek napisane drugačijim fontom, te uvek znate da se to on pojavio. I u romanima drugih pisaca možete to da vidite. Recimo kod Pirsa Brauna Opsidijani govore u boldu (podebljano). Probajte takve trikove.

 

Sledeće na šta treba da obratite pažnu jesu rečce. Ljudi ih koriste stalno u svakodnevnom govoru. Dok dvoje ljudi razgovara stalno možete da čujete – aaa, uh, pa, nja, meh… Savet je isti kao ranije – može, ali nemojte da preterate. I stavljajte ih između zareza.

„Pa, rešio sam da ću prihvatiti taj posao!“

„Molim, šta kažeš, aha, dobro.“

„Bio je to, uh, baš strahovit pljusak.“

„Aam, ne mogu da se setim kako je tačno glasilo… ali…“

 

Šta ako vaš lik muca? Stalno ili trenutno, od straha, na primer?

Probajte da dodate crticu –

„Možeš li d-d-da mi d-d-dodaš olovku?“

 

To vam je uglavnom to oko tehničkih stvari na koje treba da obratite pažnju dok pišete dijalog. Vodite računa i koji lik kako govori, nemaju svi jednako bogat rečnik, ne sklapaju svi pravilne složene rečenice, neko više koristi poštapalice, neko manje. Neka svaki vaš lik ima svoju osobenu karakteristiku koja će čitaocu biti jasna dok prati njegove dijaloge.

 

Od sledećeg ponedeljka više o likovima!