Dobrodošli u lekciju broj šest o dijalozima. Pričaćemo o prekidanju i tišini.

U stvarnosti ljudi prekidaju jedni druge u razgovoru skoro stalno, tako da to mogu da rade i vaši likovi. Možete da stavite tri tačke tamo gde je govor prekinut u sred rečenice:

 

„Hajde, vreme je za spa…“

„Ali, mama, hoću da gledam crtani!“

 

Vaši čitaoci će znati da je dete prekinulo mamu, da ne bi išlo da spava. Možete i drugačije:

 

„Hajde, vreme je za spa…“

Ali to dete je uopšte nije slušalo!

 

Prebacite na nov pasus kad prekidate nečiji govor. Tako će čitaocu biti jasno da više ne govori lik nego narator. Ali ako će lik nastaviti da govori, možete i da ostanete u istom redu.

 

„Hajde, vreme je za …“ dečak je pokušao da se pobuni, ali mama je bila neumoljiva: „…spavanje!“

 

Tri tačkice posle prekinute rečenice znače da je ona htela da nastavi da govori, a tri tačkice pre da je rekla nešto ranije. Dakle tri tačke su uvek znak da je neko prekinut u sred rečenice. Možete čak da prekinete i u sred reči, kao u prvom primeru. Samo pripazite da to deluje prirodno, preporučujem da prekinete posle samoglasnika, da bi bilo lakše za izgovor. A takođe obratite pažnju i na to da čitalac može da pretpostavi šta bi bilo rečeno.

 

Lik ponekad može i samog sebe da prekine, recimo dok razmišlja šta bi rekao. Te pauze se isto mogu obeležiti sa tri tačke.

 

„Želeo bih … stvarno bih želeo … da me ostaviš na miru!“

 

Tri tačke mogu takođe da posluže i kao oznaka za tišinu, kada očekivani odgovor lika izostane.

 

„Gde si bio sinoć?“

„…“

 

Ali lično nisam ljubitelj ovakvog pisanja. Po meni, bolje je da tu umetnete neku akciju:

 

„Gde si bio sinoć?“

On prevrte očima pokušavajući da smisli šta da joj kaže.

 

Tako ćete bolje moći da objasnite zašto neko nije odgovorio – da li je ljut, stidi se, uplašen je ili ga je prosto iznerviralo pitanje te neće da odgovori.

 

To je sve o prekidanju. Odoh sad da … popijem kafu 🙂