Na početku beše Ništa.
I Svarogu je bilo dosadno.
A onda je Ništa eksplodiralo.
Nastao je Univerzum ili Kosmos ili Vasiona, kako god želite.
Svarog je pomislio da je to dobro.

Uživao je igrajući se svojim Univerzumom. Prvo je stvarao galaksije, različitih veličina – džinovske i one malo manje; različitih oblika – loptaste, spiralne i nepravilnih oblika; i različitih boja – bele, crvene, zelene, žute i ljubičaste. Napravio je dvesta miliona galaksija. A zatim je u njima stvarao zvezde, kvazare, magline, crne rupe i sve čega se mogao setiti.
Oko zvezda je stvorio planete i tako napravio sisteme. U sistemima su planete kružile oko zvezda, meteori su neobuzdano leteli s jednog kraja na drugi, povremeno čak i padali, komete su plovile svojim tokom prelazeći iz jednog sistema u drugi. Bilo je veoma haotično, a opet sve je nekako imalo smisla.
Svarog se zaista odlično zabavljao nekoliko milijardi godina.
A onda mu je opet postalo dosadno.
Stvorio je galaksiju Andromedu i odmah do nje Mlečni put, to jest Kumovu slamu (nije mogao da se odluči između ova dva naziva – oba su mu bila kul). I tu je rešio da se zadrži. Stvorio je Sunce i oko njega devet planeta. (Posle su ljudi odlučili da jedna od tih devet planeta nije uopšte planeta, ali to već ne spada u našu priču).

Jednu od planeta nazvao je Jav.
„Tu ću naseliti ljude.“ – mislio je Svarog. Još uvek nije znao šta su to ljudi, ali nije puno brinuo oko toga. Znao je da će u pravo vreme sve samo doći na svoje.
Jednu je nazvao Nav.
„To će biti mesto gde će ljudi ići, da isprave svoje greške.“
Jednu je nazvao Prav.
„Ovde će biti najlepše mesto za ljude.“ – odlučio je Svarog. – „Tu će dolaziti kad vidim da su bili dovoljno dobri da to i zasluže.“
I tako nastadoše Jav, Nav i Prav.
Svarogu se učinilo da je to dobro.

Opet su prošli milioni godina. Svarogu je bilo zanimljivo da se igra svojim Suncem i njegovim planetama. One su se okretale oko njega, neka brže neka sporije. Jednoj je trebalo samo osamdeset i osam dana da obiđe krug oko Sunca, a jednoj sto šezdeset godina. Okretale su se i oko svoje ose. Nekima je dao satelite, kao što je Mesec; a nekima nije.
Svarogu se ovaj Univerzum, ova Galaksija i ovaj Sunčev sistem mnogo dopadao.
Rešio je da će se tu malo duže zadržati.

Svarog je zato sebi načinio ostrvo, a na ostrvu grad. Ostrvo se zvalo Rigen, a gradu je dao ime Arkona. Smatrao je da je to vrlo lepo ime za jedan ljubičasti grad. Svarog je za nekoliko milijardi godina koje je proveo u stvaranju Univerzuma zaključio da mu je ljubičasta omiljena boja.
I kad je sve sredio znao je da je vreme da počne da stvara život. Bilo bi glupo da se čitaj ovaj Univerzum protraći, mislio je. I tako je stvorio svog prvog sina. Dao mu je ime Perun.

Perun je bio sladak bucmast dečačić crvene kose i sa pegicama na nosu. Svarog je iz nekog razloga smatrao da su pegice vrlo simpatične. Igrao se zvezdama i planetama Mlečnog puta. Radovao se svakog puta kada bi neka od planeta obišla svoj krug oko Sunca, uzbuđeno bi tapšao i vikao ‘bravo’! Svarog se od srca smejao uživajući u radosti svog prvenca. A onda mu je, pogodićete, opet postalo dosadno. I Perunu je bilo dosadno. Koliko puta u milion godina možete da se obradujete što je neka tamo planeta obišla svoj krug? Pa, ne previše, rekla bih.
„Tata,“ – došao je Perun na ideju. – „Želim brata… i još jednog brata… i sestru… i još jednu sestru…“
Svarog ga je prekinuo.
„Nemoj preterivati. Dobićeš, za početak, jednog brata i jednu sestru. Može?“
Perun je zapljeskao ručicama od sreće.
Svarog je zaključio da je to dobro.

Načinio je još jednog dečaka, crnokosog i vitkog. Dao mu je ime Veles. Ispod kose imao je male roščiće, kao ovan. Svarog je mislio da je to baš kul. Svarog je imao baš čudne zamisli oko toga šta je to kul. Stvorio je zatim i devojčicu. Sitnu, krupnooku devojčicu zlatne kose. Dade joj ime Siva. Zašto, to samo on zna.
I tako su nastali prvi bogovi – Svarogova deca – Perun, Veles i Siva.
Svarog vide da je sve dobro i ode da spava.